Diamonds and Rust

Okej, ovo je jedna od mojih omiljenih pesama. Za nju sam sasvim slučajno saznala, preko jedne prijateljice i želela sam sa vama da podelim divnu priču o toj pesmi. Svakako, informacije su sa Vikipedije, ali se nadam da će vam se svideti! Uživajte!🙂

tumblr_meb1ime4eW1qgfiato1_500

The song alludes to Baez’s relationship with Bob Dylan ten years before. Although Dylan is not specifically named in the song, in the third chapter of her memoir, And a Voice to Sing With (1987), Baez uses phrases from the song in describing her relationship with Dylan, and has been explicit that he was the inspiration for the song. She recounts how she told Dylan that the song was about her ex-husband David Harris, which was obviously not true.[1]

Dylan with Baez August 28, 1963
Baez records a conversation between herself and Dylan in the memoir:
“You gonna sing that song about robin’s eggs and diamonds?” Bob had asked me on the first day of rehearsals.
“Which one?”
“You know, that one about blue eyes and diamonds…”
“Oh”, I said, “you must mean ‘Diamonds And Rust’, the song I wrote for my husband, David. I wrote it while he was in prison.”
“For your husband?” Bob said.
“Yeah. Who did you think it was about?” I stonewalled.
“Oh, hey, what the fuck do I know?”
“Never mind. Yeah, I’ll sing it, if you like.”

tumblr_mdcyr848za1qgfiato1_500
Baez’s marriage to Harris had, in fact, already ended by the time the song was written. In an interview with music writer Mike Ragogna, Baez later admitted that the character in the song is Dylan:
MR: “Diamonds And Rust” was another magic moment. You’ve said when you began writing the song, it started as something else until Dylan phoned you. Then it became about him. That must have been one helluva call.
JB: He read me the entire lyrics to “Lily, Rosemary and the Jack of Hearts” that he’d just finished from a phone booth in the Midwest.
MR: What was the song about originally?
JB: I don’t remember what I’d been writing about, but it had nothing to do with what it ended up as.

– interview in The Huffington Post, 15 October 2009

Leave a comment

Filed under Uncategorized

Dva kraja večnosti

Ne postoji nijedan način da te vratim.
Ne postoji nijedan način da te nateram da voliš.
Ne postoji nijedan način da vratim vreme.
Ne postoji nijedan način da ugušim misli.
Ne postoji nijedan način da te zadržim.

Ne postoji nijedan razlog da odem.
Ne postoji nijedan razlog da zaboravim.
Ne postoji nijedan razlog da te pustim.
Ne postoji nijedan razlog da mi bude svejedno.
Ne postoji nijedan razlog da mi postaneš prošlost.

Postojiš ti.
Postojim ja.
Postojimo mi.
Postoji naše vreme.
Postoji naša ljubav

Konačno, postoje naša srca na dva kraja večnosti.

tumblr_m4sjcgfdBM1qzajeso1_500

1 Comment

Filed under Uncategorized

Svetovi u nama

Ostao mi je suvenir u očima. Ti si mi ostavio suvenir u očima. Pozlaćen sećanjima, ukrašen zaboravom. Poželeo si da odeš. Ne znam da li sam ja kriva i nekako, izbegavam odgovor na to pitanje.
Umorna sam. Umorna sam od lomova. Ispucanog srca i kapaka obojenim tvojim porivima. Tvoja prošlost je pokušala da me slomi. Ne znam da li sam ja za to kriva i nekako, ne želim odgovor.
Hodam na trepavicama, čuvam te pod njima. Sanjam o nama gazeći budućnost koju smo izgradili rečima. Prišunjao nam se kraj. Ne znam da li sam ja za to kriva i ne želim da znam.
Kada prođe ova zima, naše senke će ostati na asfaltu. Ti si nas ostavio u prvom decembarskom snegu, zapečaćeni smo vremenom, rečima. Iluzije su nas napale. Ne znam da li sam ja kriva i nemam snage da se pitam.
Nikada nisam želela da odeš. Možda smo od samog početka bili jedna velika greška, ali smo bili greška koja je trebala da se desi. I, sviđa mi se da grešim. Ti, sanjar, pesnik i filozof još uvek veruješ u ovo. Jer, kada si poželeo da odeš poslušao si srce. Zaustavilo ga je moje, zagrlilo ga i zadržalo u svom svemiru. Ti si tajna svih mojih tajni.
Naše nebo nije daleko. Na granici između nepoznatih daljina i prosutih sećanja postoji to naše nebo, našim srcima opipljivo i našoj ljubavi dostižno. Na tom nebu postoje tragovi koje su oslikale naše zvezde.
U našem svetu postoje dva doba – jesen i zima, kiša i sneg, vetar i mraz. Borimo se sa prazninama u svemiru pomoću sjaja u očima. Šetaš mojim usnama kao izgubljena duša i volela bih da nikada ne pronađeš put. Volela bih da nastaviš svoje lutanje po mom vratu i mom telu.
Sada je jutro. Da li nam je kraj? Nije, dragi. Zaustavimo kraj. Pobedimo ove smakove u nama. Nije nam vreme, nije nam kraj. Nije gotovo i ne, još uvek nije kraj.

66567_371497016258966_263650266_n_large

Leave a comment

Filed under Uncategorized

A year ago we were in love

tumblr_m4r66z1GQO1qz4d4bo1_500

Pre 19 godina, 12. septembra sam je poslednji put video. Rekla mi je da odlazi u Francusku, ali da ćemo ostati u kontaktu. Od kada je otišla, samo jedno pismo je pronašlo put do moje kuće I to pismo je sadržalo u sebi ono najstrašnije za mene – vest o njenoj udaji. Moja mala devojčica iz provincije sada se udaje, stiče itulu SUPRUGE tamo nekom mamlazu. U mojoj glavi, on je bio ružan I ogavan I ona, onako mila I draga mi nikako nije išla u tu zamišljenu sliku. Pismo mi je poslala dve godine nakon što je otišla I molila me da joj pišem, ali nije znala da joj nikada neću odgovoriti. Ubrzo sam se odselio u manji grad, možda me je i tražila. No, o tome nisam želeo da znam.

Naša priča je počela na fakultetu, sećam se kao da je juče bilo: oktobar, gomila brucoša, miris jesenje kiše, u ustima gorak ukus prve jutarnje kafe I seta zbog tih 365 dana za koje sam bio bliži završetku četvrte godine. Između nekih dugih priča o Sajmu knjiga I aktuelnim izdanjima Borhesovih knjiga, ugledao sam jedno nestvarno biće kako nesigurno korača ka ulazu I kako sve upija sa one dve zvezde u očima. Poželeo sam da je zagrlim, ali u tom trenutku to bi bilo pogrešno na milion načina. Kasnije sam saznao nešto o njenom životu, imenu, smeru I željama. Prišao sam joj pred kraj oktobra sa željom da je bolje upoznam. U toku našeg prvog razgovora, zapazio sam nekoliko stvari: iz slušalica oko njenog nežnog vrata dopirali su zvuci “Labudovog jezera”, u ruci je držala knjigu “Ćelava pevačica”, nosila je bele starke sa likom ptičice Vudstok, imala je na sebi kariranu košulju veselih boja, nosila je svetlu majicu išaranu zvezdanim prostranstvima I očima je upijama stvarnost oko sebe na potpuno drugačiji način. Zaljubio sam se u malu provincijalku, a kako je posle naša veza tekla ostalo je izgubljeno u Prošlosti. Iz naših susreta pamtim gledanje zvezda u avgustovskim noćima, citiranje Borhesa I Prevera I zagrljaje u dalekim gradovima. Prešli smo hiljade drumova, mirisali cveća opustošenih predela I voleli za druge ljude. Hteo sam da je odvedem iz ove zemlje, oženim I zauvek ostanem uz nju, bila je lek za sve moje izgubljene snove, vraćala je boje u sivi univerzum mog sagledavanja.

Taj 12. septembar je trebao da bude dan kao I svaki drugi, da se vidimo I dogovorimo za njen rođendan I da prošetamo Kalemegdanom. Umesto toga, dobio sam vest da odlazi na tri godine u Francusku, ali da ne brinem. Plakala je njena mala I zvezdana duša, osetio sam to u svom bolu. Nije želela da ode, želela je samo bolji život. Obećavala je pisma I pričala da me nikada neće zaboraviti, da sam kaleidoskop njenih sećanja I da ne ume videti zvezde bez moje stvarnosti. Verovao sam joj, preživeo sam bol u svojim očima zbog njene sreće.

Prošlo je 19 godina. Sanjam noćima da je srećna I da se smeje kao meni nekada. Verovao sam čvrsto u to da je naučila da voli za dvoje I da se ovamo nikada neće vratiti. Otišao sam turistički u Pariz, grad ljubavi. Kada sam bio mali, verovao sam da one ljubavi koje se nigde ne dese, u Parizu su moguće I stvarne. Znao sam da je ovom divnom gradu, nisam znao gde I zato sam je video u svakoj devojci I svaki pramen crvene kose mi je budio nadu. Nisam je video u ovoj stvarnosti, ali te noći smo se u snovima našli. Prišla mi je dok sam na splavu slušao reku I maštao o dalekom univerzumu, zagrlila me I tiho sela pored mene. Mirisala je na jagodna polja I zadržala je onaj devojački sjaj u očima. Neki bi taj san nazvali monotonom, ali to je san koji me je podsetio da prave ljubav traju. U ovoj stvarnosti, u svemirskim razdaljinama ili u dugim snovima; nije važno. Velike I prave ljubavi ne znaju da se završe, shvataju bliskost dva srca I ne mogu da pokidaju niti ljubavi.

Mala provincijalko, nismo se završili. Možda ćeš me I tražiti, ali me nećeš naći. Pogledaj čistim I nevinim očima u boje svojih snova. Naći ćeš me na splavu kako sanjarim o tebi I našoj stvarnosti, tamo gde smo ostali onog dana kada si otišla.

1298687986840416

Leave a comment

Filed under Uncategorized

Da li ćeš sutra biti tu?

Pričala sam sa jutrima. Obećala su mi te. Zaklela su se svojim rosnim kapima, nežnim vetrovima i vedrim nebom da ćeš biti tu. Pričala su mi o tome kako će biti posebna kada ih budemo dočekivali zajedno, kako će naterati vetrove da nam sviraju simfoniju ljubavi i kako će mirisati na večnost. Jedno jutro koje se, po lepoti, izdvajalo od drugih šapnulo mi je da će biti vrlo nežno, kišno i vetrovito, baš kako ja volim, dok se drugo jutro ubacilo u šapate prvog i ponosno reklo da je lepše jer je snežno, hladno i sveže, baš kako ti voliš. Pričala sam sa jutrima.

Pričala sam sa godišnjim dobima. Obećala su mi te. Leto, obučeno u belu haljinu, cupkalo je levom nogom dok je davalo zakletvu da će biti jedno od najlepših leta, samo za nas. Dugo je pričalo o danima koje ćemo provesti u letnjim vrućinama kraj reke i prizorima kojima ćemo se diviti na dalekim putovanjima. Proleće, obučeno u milion vrelih boja, povremeno je grickalo nokte obećavajući procvat prirode i jake mirise cvetova, samo za nas. Iscrpno je opisivalo vetrove koje će praviti uz pomoć naših osmeha i sreću koju ćemo pronaći u mirnoj reci na samom rubu proleća. Zima, obučena u crnu, dugu haljinu, pogledom je procenjivala vrednost naše ljubavi i osmehom davala znak da će sneg biti glasan pod našim cipelama. Zapevala je o radosti belih pahulja, decembarskih vetrova i tuzi koju će oterati iz naših srca. Na kraju svog govora šapnula mi je ‘Biću svaka zima, samo za vas’. Jesen, šćućurena u narandžasti kaput, odlažući knjigu o izgubljenim ljubavima viknula je ‘Biću prva nežna jesen, samo za vas’. Pevala je odu zaboravu, ushićeno je pričala o narandžastom plaštu kojim će prekriti grad i o modrim listovima koje ćemo zagrljeni gaziti u kišnim danima. Gubeći svoj smisao u rečima, obećala mi je nas u vrtlogu kišnih kapi. Pričala sam sa godišnjim dobima.

Pričala sam sa noćima. Obećale su mi te. Bilo je tu raznih noći, ali su sve bile nasmejane. Noći su nazdravile naše postojanje uzavrelim, tek skuvanim vinom. Istupila je jedna noć, ocrtana zvezdanim prahom, izvadila violinu i obećala vanvremenske zvuke uz koje ćemo se topiti dok se budemo ljubili. Nju je ispratila svetlija noć u plavoj odori koja se poklonila, digla čašu vina i rekla pred ostalim noćima ‘Obećavam vašoj ljubavi ukus najlepših vina’. Teškim mesečevim zrakom, iz prikrajka se dovukla nešto starija noć, pogledala u ostale noći i, najpre, zahtevala od njih da budu nežne. Okrenula se prema meni, posekla me mesečevim sjajem, prišla mi i rekla ‘Obećavam ti nas. Mi ćemo biti lepe. Obećavamo ti ga. Na vama je da trajete’. Pričala sam sa noćima.

Pričala sam sa snovima. Obećali su mi te. Bili su isprepletani, pogubljeni, neki su se čak i posvađali, ali su popričali sa mnom. Rekli su da pitam jutra i noći sve što želim, ali da mi te oni obećavaju. San, posebno lep i nekako poznato drag, prišao mi je i rekao ‘Oduvek ga sanjaš. Zar misliš da bismo ti ga sad uskratili?’. Šapnuh snu da ostanu uz mene, na šta se jedan San, u žutoj haljini, privukao mojoj senci i rekao ‘Ljudi se menjaju. Mi, snovi, ostajemo isti. Za vas, bićemo najlepši. Obećavamo ti osmeh koji voliš, usne koje želiš i ljubav koju trebaš’. Nasmejali smo se svi. Prijatan i iskren smeh – prijao mi je. Pričala sam sa snovima.

Pričala sam sa danom. Obećao mi te je. Taj dan je sutra. I svako naredno sutra. Dan, obučen u crvene pantalone, belu majicu i žute starke, rekao mi je da će biti nasmejan i da će čekati na nas. O tom danu sam znala da mrzi čekanje i napominjalo mi je koje mane ima. Dan dužan Zaboravu, Vremenu i Daljini. Jednom, stići će ga neko ili stići će ga sva tri poverioca. Tada, to više neće biti isti dan. On mi je pričao o tome kakav si ti, opisivao mi dnevne situacije zbog kojih ćemo se iznova zaljubljivati jedno u drugo i govorio mi je da univerzum pripada nama. Na čudan način je izgovarao reč ‘Ljubav’, ali se trudio da je izgovara najiskrenije. Taj dan se plašio nečega i šapnuo mi je pitanje koje ti moram postaviti. Obećala sam tom danu da ću te pitati. Pričala sam sa danom.

Dragi, da li ćeš sutra biti tu?

Leave a comment

Filed under Uncategorized

Odgovor u zvezdama

Čekanje,
Čežnja,
Žudnja.
Odgovor u zvezdama.

Sreća,
Osmeh,
Iskre.
Odgovor u zvezdama.

Ljubav,
Pogled,
Dodir.
Odgovor u zvezdama.

Trag,
Prašina,
Karta.
Odgovor u zvezdama.

On je moj
odgovor u zvezdama.

Leave a comment

Filed under Uncategorized

Ostani

– Dragi.

– Da?

– Ostani.

– Tu sam.

– Znam. Ali, ostani.

– Tu sam draga.

– Ostani.

– Ne razumem te.

– Budi tu.

– Tu sam.

– Ostani.

– Zauvek.

– Tako, dragi.

– Tako draga?

– Tako.

– Tako.

 

Image

3 Comments

Filed under Uncategorized